VUČIĆEVO TUMAČENJE SREBRENICE: “Ko god govori istinu o ubistvu 8.000 muslimana, protiv je RS-a”

Standard

“To znači da ko god govori istinu, govori u stvari protiv Republike Srpske, to jest da Radojičić i Đurić misle da Republika Srpska može da se brani samo lažima”
srebrenica

Osam hiljada muslimana krivo je što su ih ubili vojnici srpske vojske u julu 1995. godine. Ubili su ih bez suđenja, pošto su ih zarobili, po unapred pripremljenom planu, ali opet su krivi. Jer da ih tada nisu ubili srpski vojnici ne bi danas Bošnjaci mogli da vode rat protiv Srba „drugim sredstvima“. Kojim sredstvima? Pa time što kažu da su srpski vojnici u julu 1995. ubili osam hiljada muslimana. Je li istina da su ih ubili? Jeste. Dakle Bošnjaci danas vode rat protiv Srba drugim sredstvima, a to drugo sredstvo u stvari je – istina. Kako se Srbi brane od istine Bošnjaka? Tako što ih optužuju za mržnju. Kako se optužbom za mržnju brani od istine? Tako što se kao izraz mržnje shvata iznošenje činjenica da je u okolini Srebrenice u julu 1995. srpska vojska po unapred pripremljenom planu ubila osam hiljada zarobljenih muškaraca, zato što su bili muslimani. Ko za taj zločin danas treba da odgovara? Pa Bošnjaci. Zašto? Zato što ga koriste kao sredstvo u ratu koji se vodi „drugim sredstvima“ i kao opravdanje za pokušaj linča predsednika vlade Srbije. Pored toga, oni još i pljuju u njegovu – misli se na predsednika vlade – pruženu ruku.
Continue reading

Boyle: Ako #Rusija pošalje specijalnu jedinicu Specnaz u #RS, to će biti akt agresije na #BiH

Standard

Profesor međunarodnog prava na američkom Univerzitetu Illinois i nekadašnji agent Bosne i Hercegovine pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu Francis Boyle, u razgovoru za Fenu kazao je da su presude Haškog tribunala Radovanu Karadžiću i Vojislavu Šešelju zasigurno “političke odluke” te da su namjerno kreirane tako da otklone bilo kakva odgovornost Srbije za genocid, ratne zločine i zločine protiv čovječnosti počinjene u BiH.

Francis Boyle

Boyle je mišljenja da je Haški Tribunal u presudi Karadžiću namjerno iznio mit da Vojska Republike Srpske (VRS) nije bila Jugoslovenska narodna armija (JNA), a po njegovim riječima, to je bila laž.

Ono što se desilo, kaže, jeste da je JNA preimenovana u VRS te da je zapravo ostalo sve isto, a Haški tribunal je znao za to, ističe američki profesor i napominje “da svi znaju da se radi o prevari i laži” te da je u presudi Karadžiću namjerno otklonjena krivica Srbije za ono što se desilo u BiH. Continue reading

Tajni planovi Radovana Karadžića

Standard

TV Slovenija je objavila šokantan dokumentarac o ratu u Bosni i Hercegovini. Slovenskim gledateljima su predstavljeni ekskluzivni, fascinantni i nepoznati detalji rata, koji su otkriveni tokom suđenja Karadžiću. Stotine dokumenata srpske UDBA i JNA, stotine svjedoka nude ekskluzivan uvid u to ko i kako je planirao rat u Bosni i Hercegovini. Objavljivanje povjerljivih razgovora i sporazuma između Karadžića i Miloševića i niz svjedočenja aktera i žrtava o užasima rata.

Izvor: http://4d.rtvslo.si/arhiv/dokumentarni-filmi-in-oddaje-informativni-program/174395576

Dan kad je Grbavica vraćena Sarajevu

Standard

Prije 20 godina, 19. marta 1996. godine, sarajevsko naselje Grbavica, jedno od najvećih naselja u glavnom gradu Bosne i Hercegovine je nakon četiri godine deblokirano.

Tokom skoro četvorogodišnje opsade Sarajeva, taj dio grada bio je pod kontrolom vojske bosanskih Srba koji su uz pomoć Jugoslovenske narodne armijie 1992. godine okupirali to naselje. Continue reading

Dejan Anastasijević 2015 – Srebrenica za ponavljače

Standard

Stari naslov iz 2005:

Srebrenica za početnike

Srebrenica Genocide

VREME | BR 752 | 2. JUN 2005.
Dejan Anastasijević

KRVAVI POKLON: Ofanziva na Srebrenicu počela je 6. jula 1995. napadom na holandske osmatračke punktove i trajala je do 11. jula, kada je Mladić, pred televizijskim kamerama, objavio da ovu pobedu “poklanja srpskom narodu u čast Vidovdana”. Od 11. do 16. juna trajao je pokolj muškaraca iz Srebrenice, njih najmanje 8000, nakon što su odvojeni od žena i dece. Pokolj je, kao što smo saznali iz suđenja generalu Krstiću i svedočenja Miroslava Deronjića, prvog čoveka SDS-a Bratunac, bio brižljivo pripreman. Autobusi za “pakete” (šifrovan naziv za buduće žrtve) bili su obezbeđeni unapred kao i mesta egzekucije: škole, domovi kulture, magacini i fabričke hale; fudbalsko igralište u Bratuncu ponovo je natopljeno krvlju. Unapred su pripremljena i mesta za masovne grobnice i “tehnika”: bageri, rovokopači i kamioni za prevoz leševa. Poznajući stanje u VRS-u u to doba, mora se priznati da je cela operacija izvedena sa iznenađujućom efikasnošću i diskrecijom: novinari, osim proverenih kadrova, nisu mogli da priđu ni blizu. Bili su potrebni meseci da informacija o razmeri zločina izbije na videlo, i godine da se svi detalji sklope u celinu.

Continue reading

Pogled na Srebrenicu iz Loznice – Jelena Bojić: “Svi su znali i svi ćute, ZAR SAM SAMO JA ZNALA DA DRINOM PLUTAJU LESEVI I DA SE PECAJU DELOVI TELA”

Standard

srebrenica-zuc-2

piše: Jelena Bojić
Zašto pominjem svoju istoriju? Pa, zato što je nemoguće da sam ja kao dete od 11 ili 14 godina znala ono što svi tvrde da nisu znali! Pa, kako je moguće da nisu znali šta su prevozili autobusi loznički i šabački kad sam to i ja znala?! Zar sam samo ja znala da Drinom plutaju leševi i da se pecaju delovi ljudskih tela? Pa, i ako ima neko ko nije znao, zar je mogao da ne čuje detonacije i rafale i ne oseti kako se tlo trese pod nogama? Nije moguće. Svi su znali i svi ćute

Čini mi se da Srebrenicu još samo aveti posećuju i da samo aveti u njoj borave. Grad duhova. Jedva da ima poneki trag života. Nisam očekivala bosanski Menhetn na nekadašnjem ratištu, ali nisam očekivala ni da su kuće još uvek razrušene, izbušene, spaljene. Nisam verovala da kuća bez dva zida može da stoji, da se nije srušila. To sam samo u filmu viđala. Nekako se protivi elementarnim zakonima fizike. Zakone razuma da ne pominjem, razum je davno napustio ove prostore. O ratu u Bosni sam znala dosta za pojmove osobe koja je imala 11 godina kad je isti počeo i 15 kad se desila Srebrenica. Nisu me obaveštavali Slobini ni Tadićevi mediji već usmena predanja preživelih i, naravno, moje dragocene knjige. Ali jedno je teorija, a nešto sasvim drugo kad sve to vidiš u praksi. Da mi nisu rekli, otišla bih uverena da tamo ljudi više nema. Prosto mi deluje neverovatno da bi neko mogao da živi tamo. Nekako mi reč ‘živeti’ zvuči apsurdno, možda pre ‘obitavati’. Pomislio bi čovek da posle tako užasnog zločina ceo svet stane, da nije moguće da svet ide dalje, da i same zvezde prestanu da sijaju, da se sve smrzne od užasa. Ali ne.

Continue reading