Kratka istorija kapitalizma

Standard

Iako je ovaj Uelbekov tekst danas istorijski kuriozitet – to je prvi značajan tekst posvećen Martenovom delu – u njemu se mogu pročitati zanimljivi nagoveštaji. Osim što potvrđuje Martenove varijacije tema i tehnika, on prvi put ukazuje i na jedinstvenost umetnikovog stvaralaštva i otkriva duboku logiku činjenice da se posle nekoliko godina istraživanja suštine industrijskih proizvoda umetnik, u drugom delu svog života, zanima za njihove proizvođače. Džed Marten gleda na društvo svog vremena, podvlači Uelbek, više kao etnolog nago kao politički komentator. Marten, insistira pisac, nije angažovani umetnik, iako je Plasiranje akcija Beate Uze na berzu jedna od retkih predstava gomile i može da asocira na ekspresionizam, mada je veoma daleko od gorke i jetke predstave jednog Georga Grosa ili Ota Diksa. Njegovi trejderi u trenerkama i duksevima sa kapuljačom, koji blaziranom dosadom kliču velikoj nemačkoj porno-industrijalki, direktni potomci buržuja u žaketima, onih koji se večito sreću na prijemima koje je režirao Fric Lang u Mabuzeu – predstavljeni su sa istom ravnodušnošću i objektivnom hladnoćom. Marten je u svojim nazivima slika, kao i u samim slikama, vrlo jednostavan i direktan: opisuje svet i retko sebi dozvoljava poetsku zabelešku ili podnaslov koji bi poslužio kao komentar. To je uradio samo na jednoj od njegovih najzrelijih slika, Bil Gejts i Stiv Jobs razgovaraju o budućnosti informatike, kojoj je dao podnaslov, Razgovor u Palo Altu. Uvaljen u trščanu stolicu, Bil Gejts širi ruke i osmehuje se svom sagovorniku. Obučen je u platnene pantalone, košulju maslinaste boje sa kratkim rukavima i nosi japanke. To nije bio Bil Gejts u teget odelu iz doba u kome je Majkrosoft učvršćivao svoju prevlast u svetu i kada je on, skinuvši sa trona brunejskog sultana, postao najveći svetski bogataš. To nije bio ni zabrinuti i tužni Bil Gejts koji posećuje šrilankanske siročiće ili opominje međunarodnu zajednicu na opasnost od širenja variole vere u zapadnoafričkim zemljama. Bio je to Bil Gejts između tih faza, opušten, očigledno srećan što je napustio poziciju chairmena u glavnoj svetskoj firmi za proizvodnju programa i softvera, jednom rečju – Bil Gejts na odmoru. Samo su naočare s metalnim okvirom i uveličavajućim staklima ukazivale na njegovu nerd prošlost. Naspram njega, Stiv Džobs, u turskom sedu na kanabetu od bele kože, izgledao je paradoksalno kao otelotvorenje strogosti, neka vrsta metamorfoze Brige, što se obično vezuje za protestantski kapitalizam. Nije bilo ničega kalifornijskog u njegovom držanju – desnom rukom stezao je vilicu kao da mu to pomaže u nekom teškom razmišljanju, pogledom punim nesigurnosti posmatra svog sagovornika. Čak ni havajska košulja, kojom ga je Marten ukrasio, nije uspevala da odagna utisak velike tuge koja izbija iz njegove blago pogrbljene poze i izraza smetenosti na njegovom licu. Susret se, po svemu sudeći, odigravao kod Džobsa. Spoj belog nameštaja i minimalističkog dizajna sa živahnim etno bojama: sve u prostoriji podsećalo je na estetski univerzum osnivača Epla, u potpunoj suprotnosti sa razuzdanim mnoštvom high-tech gadžeta na granici naučne fantastike, koja je, kako kaže legenda, odlikovalo kuću koju je osnivač Majkrosofta izgradio u predgrađu Sijetla. Na niskom stolu između njih dvojice stoji šahovska tabla s drvenim figuricama ručne izrade; upravo su prekinuli partiju u kojoj su crni, odnosno Stiv Džobs – gubili. Na nekim stranicama autobiografije Bila Gejtsa Put budućnosti jasno se iščitava nešto što se može shvatiti kao pravi cinizam – naročito u pasusu u kome priznaje da se firmama ne isplati da uvek predstavljaju svoje najnovije proizvode. Najbolje je posmatrati šta radi konkurencija (jasno je da tu misli na Epl, iako ne navodi to ime), pusti je da izbaci nove proizvode i da se suoči sa poteškoćama koje svaka novina za sobom povlači, jednom rečju, da prva baci kestenje u vatru, a onda zatrpati tržište jeftinim kopijama konkurentskih proizvoda. Međutim, ovaj upadljivi cinizam nije pravi Gejts, podvlači u svom tekstu Uelbek; onaj pravi se više ispoljava u iznenađujućim i gotovo dirljivim pasusima u kojima snažno potvrđuje svoju veru u kapitalizam, u tajanstvenu “nevidljivu ruku”; on je apsolutno i neumitno uveren da je tržište, koliko god bilo promenljivo i protivrečno, na kraju krajeva, uvek u pravu, i da se tržišno dobro poistovećuje sa opštim dobrom. To je pravi Bil Gejts, kao kakav vernik, i to je ta vera – prostodušni iskreni kapitalizam koji je Džed Marten uspeo da predstavi u njegovom liku dok srdačno i prijateljski širi ruke, s naočarima u kojima se presijavaju poslednji zraci zalazećeg sunca na Pacifičkom okeanu. Džobsa je, naprotiv, bolest oslabila, lice mu je zabrinuto i neobrijano, bolno naslonjeno na desnu ruku; podseća na putujućeg jevanđelistu koji po deseti put recituje svoju propoved pred malobrojnom i ravnodušnom publikom, obuzet sumnjom. Ali baš takav, nepokretan, oslabljen i u gubitničkoj poziciji, Džobs izgleda kao da vodi igru; to je, ističe Uelbek u svom tekstu, istinski paradoks ove slike. U njegovom pogledu još blista plamen koji nije samo propovednički žar, već strast pronalazača, o kojoj često piše Žil Vern. Ako pažljivije osmotrimo šahovsku tablu koju je naslikao Marten, primetičemo da Džobs ne mora obavezno da izgubi, i da bi, samo ako bi žrtvovao kraljicu, u tri odvažna poteza konjem matirao igru. Slika je odavala utisak kao da bi njegova snažna intuicija o uspehu novog proizvoda bila u stanju da tržištu naglo nametne nove norme. Iza njih dvojice, kroz zastakljeni prozor, vidi se gotovo nadrealan pejzaž smaragdno zelene prerije koja se strmo spušta ka liticama optočenim četinarima. U daljini se kotrljaju beskrajni mrkocrveni talasi Pacifika. U jednom uglu travnjaka devojčice igraju frizbi. Veče veličanstveno pada i spušta se kroz eksploziju sutona, nadvijenu nad severnom Kalifornijom, koja je u Martenovoj predstavi raskošno narandžasta. Veče se spuštalo na najnapredniji deo sveta, u čeku se takođe ogledala neodređena tuga oproštaja urezana u Džobsov pogled. Dve pristalice tržišne ekonomije; dve odlučne podrške Demokratske stranke, a ipak dva oprečna lica kapitalizma, među sobom onoliko različita koliko to mogu biti Balzakov bankar i Vernov inženjer. Razgovor u Palo Altu , podvukao je Uelbek u zaključku, preskroman je podnaslov; Džed Marten je, mirne duše, mogao ovu sliku nazvati Kratkom istorijom kapitalizma jer ona to i jeste.

KARTA I TERITORIJA, Mišel Uelbek
Plato, 2011

Manifest književnog terorizma

Standard

Pisac, državni neprijatelj broj jedan

Photo: Milica Jovanović

Piše: Tomislav Marković

Photo: Raymond Depardon

Treba biti iskren i priznati tužnu istinu: književni teroristi pišu već godinama bez ikakvog uspeha. Posle objavljivanja njihovih tekstova i knjiga nikome nije falila ni dlaka s glave. Nikad. Što je najgore, zlim piscima nije ni bila namera da bilo ko bude povređen. Oni se gnušaju svakog nasilja. Jadna je zemlja koja ima ovakve književne teroriste. Srećom, u Srbiji ima i ozbiljnih pisaca. Državotvornih književnika koji lako prelaze sa reči na tela. Posle njihovih tekstova i knjiga teku reke krvi. Naravno, to nema nikakve veze sa njihovim delom – oni se bave čistom književnošću. Svaka sličnost sa stvarnošću je slučajna i zlonamerno učitana

 

Bauk kruži Srbijom, bauk književnog terorizma. Sve sile SAO Halucinacija sjedinile su se u svetu hajku protiv tog bauka: ministar policije & interpretacije i ministar odbrane od zdravog razuma, Vlada i Vladine organizacije, najstariji dnevni list i najmlađi noćni toaletoid, lažne demokrate i pravi nacional-socijalisti, ratni huškači i mirnodopski hajkači, nezavisni ludaci i zavisni intelektualci, anonimni komentatori sa tastaturama podešenim na rafalnu paljbu i javne ličnosti na tajnom zadatku, vampiri i njihove žrtve, repressivni i depressivni, nacisti i našisti, krv i tlo. Continue reading

Oskar Davičo: Pismo Miroslavu Krleži

Standard
By: Oskar Davičo

 Dragi Fric,

Počinjući da ti pišem posle jedne još izmorene noći, setio sam se Koljinog pitanja iz 1948. Njegovo „Šta mu bi?“ odnosilo se na Staljina, koji nas je sve tada bio napao. Ako mi to pada u ovom trenutku na um, to nije zato što ne znam šta tebi bi da me iz čista mira ove godine mrcvariš preko Dometa, gde me je već preklane bio tako žestoko sasekao Vlatko Pavletić da mi je njegov tadašnji i sadašnji glavnokomandujući urednički barba Žvane, b. Ovraš, b. kominformovac i ne tako davno b. eskalirani Hrvat (ove sam „informacije“ dobio od jednog italijanskog partizana, pa ti ih i nudim pošto sam ih dobio, neuveren da je sve tako bilo i ne preterano siguran da tako baš i nije moglo biti), poslao jedno uplašeno pismo u kome se izvinjavao na najbedniji mogućni način za urednika: „Nisam pročitao njegov rukopis, promakle su mi neopravdane invektive protiv vas, ja vas cijenim“ i tandara-mandara, „izvinite i, molim vas lijepo, pošaljite nesto vaše“ itd. Continue reading

Bilo je lakše režirati Godoa

Standard

Kako je nastao Beogradski krug

Bilo je lakše režirati Godoa: Pavle Ugrinov u Ateljeu 212, sa glumcima

U nekoliko nastavaka donosimo odlomke iz memoarske knjige “Nulta egzistencija 1946-2006” Pavla Ugrinova, koja je svedočanstvo o bogatom životu ispunjenom brojnim susretima sa velikim umetnicima i intelektualcima našeg doba i prijateljevanjem sa njima. Kroz priče o druženju sa Radomirom Konstantinovićem, Filipom Davidom, Mirkom Kovačem, Miladinom Životićem, Vaskom Popom, Stojanom Čelićem, Slobodanom Blagojevićem i mnogim drugima, stvara se slika epohe koja bi se mogla podvesti pod šifru Hane Arent – “ljudi u mračnim vremenima”. Ugrinov je bio jedan od aktera otpora Slobodanu Miloševiću i njegovim paraintelektualnim satrapima, kroz formiranje Beogradskog kruga i borbu za “modernu, liberalnu, humanističku – evropsku Srbiju”

Književnost i politika: Neobjavljeni dnevnik Pavla Ugrinova (4) e-Novine

Mа­ни­фест но­вог ли­те­рар­ног по­кре­та.

Standard
Ex communist and nazi activist has been released from a psychiatric clinic
Књи­жев­ник Ра­до­мир Сми­ља­нић, ини­ци­ја­тор осни­ва­ња но­вог књи­жев­ног прав­ца, са про­грам­ским на­зи­вом „то­тал­на књи­жев­ност за то­тал­ну ствар­ност“, проф. др Мар­ко Мла­де­но­вић и пи­сци Мо­мир Кр­сма­но­вић и Ве­се­лин Џе­ле­то­вић, са­ста­ви­ли су и об­ја­ви­ли ма­ни­фест но­вог ли­те­рар­ног по­кре­та.

У са­оп­ште­њу удру­же­ња пи­са­ца „По­е­та“, ко­је оку­пља уте­ме­љи­ва­че но­вог књи­жев­ног прав­ца, ис­ти­че се да у „ово вре­ме, Ср­би на­ро­чи­то, али и дру­ги на­ро­ди и по­је­дин­ци Бал­ка­на, до­жи­вља­ва­ју стра­хо­те ма­сов­них уни­шта­ва­ња, мон­стру­о­зних уби­ста­ва, ра­за­ра­ње сво­јих до­мо­ва… што је мо­ти­ва­ци­ја за при­ка­зи­ва­ње и ту­ма­че­ње то­та­ли­тар­но ру­жне ствар­но­сти“.

– За­да­так је да се ство­ри, на­род­ски ре­че­но „зу­ба­та“, опо­ра књи­жев­ност, са нео­п­ход­ним осе­ћа­јем за прав­ду и исти­ну, у ко­јој име­на и до­га­ђа­ји не­ће би­ти из­ми­шље­ни, не­го аутен­тич­но да­ти, а ти­ме и пи­сци не­ће осе­ти­ти ни­ка­кву по­тре­бу да се уна­пред из­ви­ња­ва­ју – пи­ше у ма­ни­фе­сту пи­са­ца оку­пље­них око но­вог књи­жев­ног про­гра­ма.

Они сма­тра­ју да су због „пла­не­тар­но ра­ши­ре­ног на За­па­ду ме­диј­ског, еко­ном­ског, кул­тур­ног, со­ци­оп­си­хо­ло­шког и на­ро­чи­то по­ли­тич­ког и вој­ног лин­ча срп­ског на­ро­да, при­зо­ри стра­да­ња по­је­ди­на­ца и гру­па ап­со­лут­но нео­п­ход­ни“.

У из­ја­ви за „Прав­ду“ пи­сац Ве­се­лин Џе­ле­то­вић је ре­као да је на­ме­ра да се име­ном и пре­зи­ме­ном ви­ди и озна­чи ко је шта ра­дио, и да се ви­ше не скри­ва исти­на.

– Оно што не­до­ста­је да­на­шњој књи­жев­но­сти је исти­на. Исти­на о де­гра­да­ци­ји све­га што је срп­ско у овој зе­мљи, о чи­ње­ни­ца­ма ко­је се при­кри­ва­ју. Же­ли­мо да се зна са­мо исти­на, јер она, као и во­да, увек на­ђе свој пут. Же­ли­мо да је при­бли­жи­мо чи­та­о­ци­ма, да из­не­се­мо и сво­је ми­шље­ње, ко­је у да­на­шње вре­ме, из­гле­да, ни­ка­ко не мо­же да се из­не­се – ка­же Џе­ле­то­вић.

П. Л.

http://www.pravda.rs/2011/01/09/knjizevnosti-danas-nedostaje-istina/