Charlie Hebdo anniversary edition cover released: 'the assassin is still out there'

Standard
The cover of Charlie Hebdo, the French satirical publication, to mark the first anniversary of the attacks on 7 January 2015 at its offices in which 12 people were killed.

The cover of Charlie Hebdo, the French satirical publication, to mark the first anniversary of the attacks on 7 January 2015 at its offices in which 12 people were killed. Photograph: Charlie Hebdo

Cartoonist Laurent Sourisseau draws cover and writes editorial for French magazine that takes swipe at those who hoped for demise of publication Continue reading

SONET NA DŽELATOVOJ SEKIRI Vidosav Stevanović

Standard

SONET NA DZELATOVOJ SEKIRI

 
Vidosav Stevanovic
Sarajevo je zvucni simbol i vazna tema naseg velikog veka koji je istovremeno umeo biti tako mali i tako neljudski. Pred imenom Sarajeva postavljaju se pitanja odgovornosti ne samo politicara, vojnika i nacija, ne samo glavnih cinilaca nase civilizacije, vec i umetnosti i umetnika, vrste kojoj pripadam i koja izumire. No ne treba plakati nad onima koji ne placu zbog drugih.
Dzelati su nekada svoje zrtve molili za oprostaj. Ubijajuci telo, verovali su da spasavaju dusu ubijenog. Publika se zabavljala i uzivala u toj predstavi smrti i besmrtnosti. Moderni dzelati ne mole za oprostaj, oni traze da njima bude unapred oprosteno i da budu nagradjeni za taj prljavi posao. Publika se zabavlja ali ne uziva. Nasa civilizacija nije nasla pouzdana sredstva da tu bezdusnost spreci i da zaustavi izvore nasilja u dubini svog bica. Ako je to posao buducih generacija, to nasu ne oslobadja odgovornosti.
Ubijanje Sarajeva trajalo je dugo i predugo. Dogadjalo se to pred kamerama, u prisustvu medjunarodnih predstavnika, pred ocima celog sveta. Administracije su polako odlucivale, diplomatije se nisu zurile, vojnici su kasnili. I kad se mir najzad spustio na ranjeni grad, u medijima i javnostima centara nase civilizacije zavladale je tisina, povremeno prekidana sapatom kajanja. Nije bilo zajednicke osude niti moralnog gnusanja nad tim javnim zlocinom. Jedina posledica vredna postovanja : Sarajlije danas ne propovedaju mrznju i ne traze osvetu.
Sta su radili umetnici u tom zlehudom vremenu ? To pitanje bi trebalo da glasi za svakog od nas : Sta sam ja radio u tom vremenu ? Ako sam cutao, zasto sam cutao ? Ako sam govorio, sta sam govorio i kome je to sluzilo ? Bojim se da vecina nije ni pokusala da odgovori.
Navodim jedan izvod iz mog dnevnika, zapisan upravo u tom vremenu kad su najgori ljudi radili najgore stvari, a oni drugi, ukljucujuci i mene, nisu nalazili sredstva da ih sprece ili nisu smeli da im se suprotstave. « Nekada sam mislio da estetika moze zameniti sve: ljubav, religiju, politiku, moral, stvarnost, zivot… Danas mislim nesto drukcije. Estetika moze biti sve ili bezmalo sve, ali samo ako postavi i jedno sustinsko pitanje. Pitanje patnje nevinih. Patnje dece. Pitanje nase ljudskosti, to jest nase sposobnosti da stvaramo i primamo estetsko. »
Moj odgovor na to nalazi se u « U trilogiji o snegu i psima », pisanoj u mom prvom izgnanstvu u Grckoj. Otisao sam iz moje zemlje da bih protestvovao protiv rezima Slobodana Milosevica koji je u tom trenutku izazivao svoj treci rat, onaj u Bosni. Moj odgovor na pitanje Sarajeva nalazi se u drugoj knjizi te trilogije « Ostrvo Balkan », na kojoj sam groznicavo radio u Atini tokom leta i jeseni godine 1992. Na opsednuti grad pucali su moji sunarodnici, a neki njihovi komandanti i duhovni vodji smatrali su se piscima, mojim kolegama. Nisam to mogao podneti. Osudjujuci njihovo nacionalisticko ludilo, hteo sam da sperem mrlje sa svog jezika, ne samo sa svoje savesti. Tako sam postao apatrid.
Apatridi traze drzavu bez pasosa i carinika. Apatridi traze mesta i gradove ovog sveta u kojima nacija nije prva i poslednje briga, u kojima su razlike medju ljudima bogatstvo i razlog da se zivi zajedno. Apatrida je mnogo, njihovih progonitelja ipak je previse. Mozda se u toj tacci remeti osetljiva ravnoteza naseg sveta ?
Ja  sam apatrid. Ali ja sam i pisac. Za coveka poput mene postoji jedna prava i dozivotna domovina koju, za razliku od stvarne, uvek mogu nositi sa sobom i koja me nikada nece izgnati. To je moj jezik. Njegov sjaj i njegova lepota dovoljni su da zamene sve ono sto sam izgubio i sve ono sto nikada necu naci.
Literatura je blesak duha, igra imaginacije u kojoj ucestvuju i pisac i citalac. Ona je napor da se dosegne sloboda. Ona je rasterecena svih obaveza i svih spoljasnjih zadataka : ideoloskih, partijskih, nacionalnih i religioznih. Ali ona nije rasterecena – i niko je od toga ne moze osloboditi – svoje unutrasnje neminovnosti da se obraca ljudima i svoje potrebe da se, bar u teskim trenucima, nadje na strani zrtava. I da izbegne opasnu zamku u koju su upali mnogi umetnici sa prostora bivse Jugoslavije i sadasnje Evrope: da dzelata proglasi zrtvom, a zrtvu sopstvenim dzelatom.
« Kula od slonove kosti » nikada nije postojala. « Umetnost radi umetnosti » nikada nista nije znacila, osim kao izgovor. « Modernizam » je naknadno stvorena fikcija : zato nema ni « postmodernizma » ni tom paraestetikom prikrivene nemoralnosti koju propovedaju neki danasnji pisci. No u stvarnom zivotu sve ima svoj razlog i svoju posledicu : i estetika i moral i deca koju umiru pod bombama i ljudi koji pate u svetu bogatstva i obilja i gluva smrt jedne zivotinje na beskrajnoj traci klanice i svemirska sonda koja se priblizava Jupiteru. Tako mora biti i u literaturi.
Jos jedan izvod iz mog dnevnika : « Angazman u literaturi? To nikako. To svakako. Jedino pitanje: za sta i protiv cega. » Angazovati se « za » je opasno, to je uvek otvorena mogucnost da se izabere pogresna strana. U ovom trenutku mislim da je vaznije ovo drugo : protiv cega se angazovati. No i tu se takodje lako moze izabrati pogresna strana. Oko toga se svako od nas, koji nosimo sve beznacajnije ime umetnika u jednom bucnom i praznom vremenu, mora dogovoriti sa svojom estetikom i ponekad sa svojom savescu.
Ako ne postuje bezmernu patnju ljudi, ako ne saucestvuje s nemustim bolom nevinih, onda literatura nije jedino komercijalna besmislica poput novog sampona. Ona je u tom slucaju samo sonet na dzelatovoj sekiri. I nevazno je da li je taj sonet tamo upisala dzelatova ili umetnikova ruka.
Paris avgust 2000.
In just a few years of the siege of Sarajevo killed nearly 12,000 people, more than a thousand of them – the children.